„Pozdrav kolege!“
Svaki put kad čujem ovu rečenicu bude se lepe uspomene na, ne tako davno završene, fakultetske dane. Studentski život – puno rada i učenja, druženja i putovanja, takmičenja i neplaniranih izlazaka, samo su deo onoga što sam četiri godine živela. Volela sam da budem student, da sedim u prvim redovima na predavanjima, dolazim na vežbe od 7 i 15 u ITC, radim seminarske, postavljam pitanja i učim.
Iako je Fakultet tehničkih nauka jedan od najboljih u zemlji, on nije bio moj prvi izbor. Planirala sam da upišem Vojnu akademiju i budem vojni logističar, savršena kombinacija sporta i ogromne količine znanja, gde se očekuju visoki rezultati i ništa sem toga. Naši stari kažu, „Život se dešava dok mi kujemo planove“, tako je valjda bilo i u mom slučaju.
Usled povrede sam morala da odustanem od sporta i vojske, u tom trenutku sam imala osećaj da mi se svet ruši. Završavajući srednju ekonomsku školu, koja je upisana sa razlogom da skupim bodove za faks, bez želje da se time dalje bavim, drugar mi predlaže da upišem Inženjerski menadžment. Ok, ako ništa piću kafu u „Mašincu“ sa kolegama, „trenirati mozak“ dok čistim godinu, nakon čega se vraćam svojoj pravoj ljubavi – vojsci. A onda se možda nekad vratim i završim ovaj faks. Matematiku sam spremala čitajući zadatke i formule, jer desnu ruku nisam mogla da koristim nekoliko meseci zbog povrede. Usledio je prijemni gde se nisam proslavila, ali sva sreća pa sam bila skroz odličan đak i uspela sam da osvojim dovoljno bodova i upisala Inženjerski menadžment kao student na budžetu. Tog momenta kreće moja FTN priča.
Tokom prvih predavanja, posetile su nas različite studentske organizacije koje su promovisale svoj rad i pozivale nas na njihove prve sastanke. ESTIEM mi je privukao pažnju, putovanja, treninzi, konferencije, takmičenja u case study-u (kasnije saznajem da su to studije slučaja gde studenti rešavaju probleme preduzeća koristeći stečeno znanje sa faksa), i odlučim da probam pa šta bude – bude. Druge nedelje fakulteta bila sam nedelju dana domaćin Alari, devojci iz Turske, sa kojom rušim svoje barijere što se tiče engleskog jezika. Nesigurnost i strah od nepoznatog nestale su onog trenutka kad smo počele da pričamo o svakodnevnim problemima, težnjama i našim snovima. Shvatih, pa nije tako strašno izaći iz zone komfora, stekla sam novog prijatelja. Strah od javnog nastupa sam počela da prevazilazim onog trenutka kada sam se prijavila da vodim svoj prvi događaj u prvoj godini fakulteta, „FTN Chanenge“, gde sam pomešala redosled pobednika na kraju događaja, ali sam puno naučila i shvatila da su projekti ono čime hoću da se bavim. Vodila sam se time da onaj ko radi taj i greši i da je ovo vreme kada mogu sebi da dozvolim da grešim, jer sve je se može popraviti i naučiti. Samo, nekad je bolje poslušati tuđ savet i učiti iz njihovih grešaka. Teške odluke, rad pod pritiskom, dosta odgovornosti, briga o svemu, procena rizika, pravljenje budžeta i upravljanje troškovima samo su potvrdile moju odluku da ostanem na faksu i nastavim sa učenjem o projektnom menadžmentu. Svake godine nova predavanja, zanimljivi sadržaji, stručni predmeti, nova konferencija, zahtevnija uloga, odgovornija pozicija u organizaciji, novo takmičenje u studij slučaja (nekad kao onaj koji rešava problem, nekad kao neko ko ih piše), putovanje na Jadu (nekad kao organizator, nekad kao takmičar). Sve to je obeležilo moje studentske dane.
Tokom studiranja sam gledala da što više naučim, da budem uzoran i aktivan student, da steknem što više kontakata, da svojim radom i trudom pokažem da sam dovoljno dobra kao budući stručni kadar. Fakultet mi je pružio puno, pokazao mi je kako da radim ono što volim na najbolji mogući način, kroz razgovore sa profesorima o njihovim iskustvima, stalne diskusije na temu studija, zaposlenja, priča o ličnim uspesima i neuspesima, pružili su nam priliku da se otvorimo, oslobodimo, gradimo svoje mišljenje. Približavao se kraj studija i ja sam bila čvrsto rešena da je moj put sledeći: omladinske organizacije, pisanje evropskih projekata, dobijanje grantova i implementacija projekata koji će biti korisni različitim društvenim kategorijama. Kad sam razgovarala sa profesorom Uglješom o tome on mi je rekao: „To je super ideja, ali to može da ti bude divan hobi. Što ne nađeš neki stalan posao da plaća račune, a ti se bavi ovim u slobodno vreme? Razmisli o tome.“
I razmislila sam, nakon čega sam konkurisala za ContiTech Fluid Serbia u Subotici. Posle par krugova razgovora, Centra za procenu kandidata, dobijam poziv od Tanje iz HR-a i vest da sam dobila praksu na poziciji Projektni menadžer. I tako, dve nedelje nakon odslušanih predavanja sa četvrte godine, selim se u Suboticu, ostavljajući jedan ispit i diplomski. Narednih godinu dana radim na različitim projektima u automobilskoj industriji (cevi i creva za protok fluida), pratim APQP metodologiju, upoznajem proizvode i različite timove, sa mentorom spremam audite (poseta kupca preduzeću, gde se proveravaju da li su ispoštovani svi standardi neophodni za masovnu proizvodnju delova). Tokom prvih 6 meseci, kao praktikanti, imali smo zadatak da napravimo neki projekat unutar preduzeća, tako smo kolege i ja radili na poređenju PMI standarda sa stvarnim radom u Continentalu. Toliko mi se svidelo da sam to posle nadogradila, dodala teoriju, napisala diplomski rad i završila osnovne studije sa prosečnom ocenom 9,45. Kako se godina približavala kraju, iako sam bila zadovoljna stečenim znanjem, divnim kolegama i odnosima unutar firme, htela sam da nađem nešto novo, nešto dinamičnije, veći izazov da stavim ispred sebe. Da izađem iz zone komfora i okušam sreću na tržištu rada.
Otišla sam na Sajam zapošljavanja u Beogradu. Išla sam od štanda do štanda tražeći koja firma ima projektni menadžment. I tako priđem štandu NCR-a, gde mi se svidela priča o kompaniji, kampusu koji se gradi i mogućnosti da postanem junior PM i radim na projektima širom sveta. Dodala sam Jelenu iz HR-a na LinkedIn-u, poslala joj svoj CV + Motivaciono pismo i posle nekog vremena stiže mi poziv za razgovor za posao. Ok, idemo pa šta bude, bude! Treći razgovor za posao u životu, trema, fensi zgrada, menadžer sa preko 10 godina rada u IT industriji na poziciji PM-a. Međutim, umesto planiranih 30 minuta ja ostanem sat i po vremena. Oduševim se ljudima i nadam se najboljem. Najbolje je i došlo, dobila sam ponudu! Imala sam dve nedelje da se preselim iz Subotice u Beograd, diplomiram, odem na EXIT, godišnji i počnem da radim. Uz dobru organizaciju vremena, uspela sam!
Poslednjih 10 meseci radim u NCR korporaciji u Beogradu, na poziciji projektnog koordinatora i radim sa klijentima u oblasti trgovine, implemetirajući NCR proizvode (self-checkout i regularne kase, loyalty programe za kupce, sisteme za praćenje nabavki, stanja na zalihama i tome slično). Trenutno se nalazim u fazi gde prelazim iz pozicije osobe koja se bavi finansijskom analitikom projekata na poziciju projektnog menadžera, gde u direktnoj komunikaciji sa klijentom i NCR timom prilagođavamo postojeće NCR proizvode specifičnim zahtevima klijenata. Pošto se tim sa kojim radim nalazi u Grand Rapids-u (Mičigen), često idem na poslovni put upravo tamo. Trebalo mi je dosta truda, rada i zalaganja tokom studentskih dana da bih došla tamo gde želim da budem, a moja priča tek počinje…
Kada sam upisivala fakultet mama mi je rekla: „Ja nemam novca da ti platim da nađeš posao, a i da imam, ne bih znala kome da se obratim. Ono što sama uradiš to ti je! Od mene uvek imaš podršku i vetar u leđa, ali sama moraš da se boriš.“ Vođena tim rečima od fakulteta sam izvukla najbolje što sam mogla – mnogo teorijskog znanja koje je primenjivo u praksi, prijatelje za ceo život, studentska putovanja, domaća i internacionalna case study takmičenja, konstantan rad na sebi kroz radionice i treninge. I za kraj, samo hrabro napred, daj sve od sebe i ne plaši se puta pred sobom!
P.S. Uvek sam raspoložena za priču, slobodno možeš da me dodaš na LinkedIn-u ili mi pisati na mejl: [email protected]. 😊
