Možda nije uobičajeno da za ovu rubriku pišu trenutni studenti (apsolvent, još samo 3 ispita!), ali ta činjenica je dobar uvod u moju priču, jer želim da poručim da – sve je moguće ostvariti ukoliko to želiš i spreman si da vredno radiš.
Podelila bih odmah na početku razlog zašto pišem ovaj tekst; zaposlena sam u servisnoj IT kompaniji Levi9, u delivery centru u Novom Sadu, na poziciji Delivery Manager-a. Trenutno sam deo jednog od timova koji sarađuje sa holandskom kompanijom Essent, u ulozi Scrum Master-a.
Pre nego što sam dobila ponudu za posao, bila sam praktikant u Levi9 u toku leta prošle godine. To je bio prvi put da je Levi9 organizovao zvaničnu Project Management praksu. Kako sam u toku poslednje godine studija postala praktikant u kompaniji u kojoj sam želela da radim još od početka druge godine?
Moja priča zapravo počinje četiri godine pre upisa na fakultet, kada je bilo vreme da se odabere srednja škola. Nažalost, roditelji nisu podržavali moju želju da upišem gimnaziju, te su se pozvali na svoje pravo da donose odluke u moje ime, i tada sam upisala medicinsku školu, smer: farmaceutski tehničar. Kada sam četiri godine kasnije došla na Fakultet tehničkih nauka, mnogi su se čudili: Kako to, inženjerski menadžment nakon farmacije? Jedina osoba kojoj je sve to bilo kristalno jasno, bila sam ja; četiri godine sam učila nešto što nisam volela, i obećala sam sebi da ću upisati fakultet koji ja želim, i da ću se baviti poslom koji volim.
Uspela sam. Postala sam student inženjerskog menadžmenta na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. I, šta sad? Već nakon prvih predavanja i vežbi u toku studija, profesori i asistenti su potvrdili nešto što su mi govorili stariji prijatelji, koji su već prošli kroz period studiranja; da od mene zavisi kako će izgledati naredne četiri godine. Biti student znači imati mnogo mogućnosti pred sobom; studentske razmene, studentske organizacije, volontiranje, projekti, prakse… Potrebno je samo odabrati, i imati na umu da za donošenje ove odluke nikada nije prerano.
Moj izbor bilo je članstvo u studentskoj organizaciji ESTIEM (European Students of Industrial Engineering and Management) i aktivno učešće na lokalnom i globalnom nivou. U toku tri godine koje sam provela kao aktivan član ESTIEM-a, imala sam priliku da organizujem studentske događaje u Novom Sadu, kako lokalne, tako i internacionalne, putovala sam i sama na nekoliko događaja, a najdraža su mi bila Case Study takmičenja. To su događaji na kojima se studenti u timovima takmiče u rešavanju poslovne studije slučaja. Najbolje od svega je što uopšte ne morate biti član bilo koje studentske organizacije da biste se prijavili i takmičili. Moj prvi susret sa rešavanjem studije slučaja bio je još u toku prvog semestra, ali ne na nekom od predavanja, nego upravo na jednom takvom takmičenju. Naglašavam tu činjenicu jer znam da se mnogi studenti ustručavaju kada im se ukaže takva prilika. Ali, da se te godine nismo kao tim prijavili na takmičenje i „probili led“, možda nikada ne bismo postigli uspehe koji su usledili. Smatram da je suočavanje sa Case Study problemima oblikovao moj način razmišljanja i imao veliki uticaj na dalji tok moje karijere.
Za mene se ESTIEM pokazao kao pravi izbor, ali to ne znači da bi takvo iskustvo prijalo svima; na kraju krajeva, svi smo mi različiti. Dovoljno je samo odlučiti da želiš više; da budeš više od prosečnog studenta, da živiš zanimljiviji život od prosečnog studentskog. Izbor načina na koji ćeš to postići je na tebi.
Zašto je sve to bitno? Okej, malo ćeš proputovati, ponešto novo i naučiti, ali čemu sve to? Zar nije pametnije da uložiš vreme i trud u same studije, položiš sve ispite na vreme, odmoriš se u toku leta? Ako je tvoj cilj da završiš fakultet u roku i svakog leta obezbediš sebi vreme za odmor od jula do oktobra, onda i nije toliko bitno. Ali, ako imaš drugačije ciljeve, ako želiš da dobiješ određenu praksu još u toku studija, ako želiš da se zaposliš u određenoj kompaniji odmah nakon poslednjeg semestra, onda je veoma bitno.
Sva prethodna iskustva u okviru ESTIEM-a i Case Study takmičenja, doprinela su da prvu stručnu praksu započnem već u toku treće godine. Usledela je još jedna kraća praksa u toku istog semestra, a zatim, u toku leta između treće i četvrte godine, selim se u Beograd i počinjem tromesečnu praksu u oblasti projektnog menadžmenta u kompaniji NCR. Iako sam dobila odličnu ponudu za posao nakon prakse, odlučila sam da se vratim u Novi Sad kako bih zadržala fokus na studijama. Nakon letnje prakse, ukazala mi se prilika da naredna tri meseca provedem u kompaniji Bosch; svakodnevno sam putovala za Šimanovce i (nekako) uspevala da uz to izbalansiram obaveze na fakultetu. Kada je u februaru došao kraj i ovom izazovu, odlučila sam da pauziram sa praksama, maksimalno se posvetim studiranju i ispitima, i potrudim se da završim studije u roku. Ali, znala sam da postoji samo jedna stvar koja bi učinila da promenim svoje planove i fokus – ukoliko bi kompanija iz snova, kompanija u kojoj želim da radim još od druge godine studija, kompanija koju sam nekoliko puta i kontaktirala u interesovanju za praksu… ukoliko bi ta kompanija otvorila konkurs za praktikante u oblasti projektnog menadžmenta… Ali, šanse da će se to desiti su minimalne. Nikada do sada nisu organizovali zvaničnu praksu i pozvali studente da se prijave. Ili možda..?
Hoće. I desilo se. Kompanija Levi9 raspisala je konkurs za praktikante iz oblasti projektnog menadžmenta u Novom Sadu. Bez mnogo razmišljanja, prijavila sam se. Poslala sam svoj CV, odgovorila na nekoliko pitanja, i to je bilo to. Usledilo je čekanje. Kada je konkurs završen, dobila sam obaveštenje da se na konkurs prijavilo između 100 i 150 studenata (kasnije sam saznala da je tačan broj bio 143), a znala sam da primaju najviše četvoro. Zvuči nemoguće. Da je bilo izvlačenje na sreću, znam da ne bih dobila tu priliku. Ali, nije bilo tako. Sreća nije imala nikakvu ulogu. Zahvaljujući svemu što sam radila do tog momenta, dobijam poziv na HR intervju. Nekoliko dana nakon prvog intervjua i testa ličnosti, sledi poziv na tehnički intervju. A na dan apsolventske večeri, dobijam zvaničnu ponudu da provedem leto kao Levi9 praktikant. Bila sam preuzbuđena, umalo da zakasnim kod frizera.
Praksa je počela u junu i trajala je puna tri meseca. Da, još jedno leto sam provela radeći svaki dan, ali mi je bilo toliko zanimljivo i zabavno, da nisam želela da se završi. Bilo mi je neverovatno da me neko plaća da se svaki dan pojavim negde i… učim. A naučili smo mnogo u toku ta tri meseca. S obzirom na to da je nakon prakse usledila ponuda za posao, može se reći da je praksa uspešno završena. I eto, tako sam dospela tu gde sam danas.
Bez obzira na to na kojoj si godini studija, nikada nije rano, ali ni kasno, da počneš da radiš na sebi i postavljaš visoke ciljeve. Postoji izreka koja kaže da sreća prati hrabre, ali smatram da pravi uspeh nema toliko veze sa srećom koliko sa upornošću, trudom i radom.
