Stefan Stojačić je igrač basketa 3×3. Još kao mali je krenuo da ređa uspehe. Sa 8 godina je osvojio treće mesto na Evropskom prvenstvu u šahu u Temišvaru. Kako dolazi iz porodice sportista i sam se okrenuo sportu. Počeo je da trenira košarku u mlađim kategorijama Vojvodine i Partizana, a kasnije je nastupao za Mega Vizuru, Crvenu zvezdu, Radnički Kragujevac i Vojvodinu Srbijagas. Sa reprezentacijom Srbije do 19 godina osvojio je Svetsko prvenstvo 2007, Evropsko prvenstvo 2007. za igrače do 18 godina i Evropsko prvenstvo 2008. za igrače do 20 godina. Dok se profesionalno bavio košarkom završio je dva fakulteta. Zatim je odustao od profesionalnog bavljenja košarkom i upisao je Mehatroniku na Fakultetu tehničkih nauka. Po završetku studija je počeo da igra basket, član je ekipe 3×3 Liman Tesla voda sa kojom je osvajao brojne turnire, a 12. juna je osvojio Svetsko prvenstvo u basketu 3×3 sa reprezentacijom Srbije.
Čime se pored basketa sada bavi, kako izgleda jedan njegov dan, šta je naučio na Fakultetu tehničkih nauka, ko su mu omiljeni profesori i da li će nastaviti studije na Departmanu za Industrijsko inženjerstvo i menadžment nam je otkrio u sledećem razgovoru.
1. Kako postižeš sve?
To me mnogi pitaju. Sva ta znatiželja i potreba da se radi više stvari odjednom nije uvek vrlina. Meni se desilo da sam napravio određene uspehe u više stvari, ali to zaista nije pravilo, i više predstavlja neku unutrašnju borbu i traženje sopstvenog puta. I sada često uhvatim sebe da radim tri stvari istovremeno, ali mislim da to nije dobro. Lepo je da neko ima više različitih interesovanja i hobija, ali mislim da mora da zna šta mu je prioritet i da kaže sebi: „Sad probaj da daš maksimum u tom nečemu, pa se onda opredeli za nešto drugo“. Prvi put kad sam odlučio da radim samo jednu stvar bilo je kada sam upisao FTN – mehatroniku. Tu odluku sam doneo sa 23 godine. To je period u kom nisam ništa drugo radio, samo sam učio i studirao, a najviše sam stvari zapravo uradio! Završio sam fakultet koji sam i želeo da završim, onako kako je i trebalo, a onda odlučio da se u narednih nekoliko godina posvetim basketu.
2. Kako izgleda tvoj dan?
Tokom sezone moj dan izgleda kao dan svakog profesionalnog sportiste. Treniram dva puta dnevno, između odmaram, idem na terapije, masažu,… Obzirom da vodim klub „Liman Tesla Voda“, često imam sastanke i druge administrativne aktivnosti. To je mnogo veća obaveza nego što se čini na početku. Za vreme sezone smo stalno na putovanjima. Ti dani se ne mogu svrstati pod „normalne“. Generalno, trudim se da rano ležem i da se rano budim. Tokom studentskih dana dosta vremena sam provodio u čitaonici, na fakultetu ili u Matici Srpskoj; mada, i tada, fizička aktivnost je uvek imala svoje mesto.
3. Uspešan si u sportu. Prepoznaju li te mlađi na ulici, i prilaze li da se slikaju sa tobom?
U poslednje vreme me ljudi prepoznaju na ulici, naročito nakon osvajanja titule Svetskog prvaka, jer je i samo prvenstvo bilo dosta dobro medijski ispraćeno, uz direktne prenose svih utakmica. U Aziji nas svi „jure“ da se slikaju sa nama. Ne znam kako je to kad im dođe neka NBA zvezda, ali je i ovo oko nas neverovatno! Nisam siguran znaju li ko smo, ali kad čuju na razglasu svi se odjednom zalete i nastane pomama. U Srbiji me prepoznaju deca koja igraju
basket, a njih ima mnogo; mada, kod nas nije baš da me svi „jure“ i traže autogram, više je kompetitivno. Kad vide da ja dođem na basket, svi bi voleli da igraju protiv mene, što mi je super i prava stvar. Zbog toga smo i vrhunska nacija u sportu.
4. Kako si odlučio da upišeš FTN, tačnije mehatroniku?
Moja želja i ljubav su uvek bile okrenute prirodnim naukama. Više sam voleo inženjerske stvari i matematiku. Sticajem okolnosti, koje se tiču moje sportske karijere, bio sam prinuđen da drugu godinu srednje škole upišem vanredno. Tad sam prekinuo svoje redovno školovanje, naročito što se tiče usmerenja na prirodne nauke. Uz košarku sam prvo upisao ekonomski fakultet univerziteta Singidunum, a zatim i pravni fakultet Privredna Akademija, i oba završio. Sa 23 godine sam video košarku kao nešto što mi više ne prija, iz mnogo razloga, i odlučio da upišem FTN. Otišao sam u kabinet profesora Ilije Kovačevića, kog poznajem od ranije, sa takmičenja iz matematike, i rekao mu da želim da upišem FTN. Pitao sam ga za preporuku, jer nisam znao ništa o tome. Profesor mi je naveo par smerova, ali me je mehatronika najviše privukla i tako sam i upisao taj smer, ni ne znajući šta je to. I dan danas sam mu zahvalan na strpljenju i vremenu koje mi je posvetio.
5. Da li planiraš da nastaviš studije i upišeš master na FTN-u?
Planiram da nastavim studije, ali kada i gde će to da bude, u ovom trenutku ne znam. Odlučio sam da ne upišem master odmah posle osnovnih studija, jer sam želeo da steknem radno iskustvo i nakon toga se opredelim za oblast u kojoj ću se specijalizovati. Svakako znam da ću završiti master, a verovatno i upisati doktorske studije. Već sam imao određene kontakte i pregovore, ali sada nigde ne žurim i idem korak po korak.
6. Gde si radio, na kojoj poziciji, i koliko dugo?
Radio sam kao inženjer za jednu nemačku kompaniju. Napravili smo dogovor da ne radim dok traje sezona, pa da se nakon toga vratim. Super je to što su mi pružili dodatno obrazovanje, omogućili da naučim dosta praktičnih stvari, ali mi i izašli u susret.
7. Šta si naučio na Departmanu za industrijsko inženjerstvo i menadžment, a da ti je pomoglo u poslu?
Sva tehnička znanja koja imam sam stekao na fakultetu. Na mehatronici sam najviše naučio o robotici. Naročito bih istakao takmičenja iz robotike koja organizuje profesor Borovac. Ona su ostavila najveći utisak na mene, a tokom priprema i rada za njih sam dobio najviše praktičnog znanja.
8. Da li si bio član neke studentske organizacije, učestvovao na nekim takmičenjima ili slično tome?
Takmičio sam se ispred FTN-a na Elektrijadi, iz Automatike kod profesora Rapajića. On mi je izuzetno drag i mislim su njegova predavanja jedna od najboljih na FTN-u. Takođe, bio sam jedan od programera u timu robotičara. U četvrtoj godini smo oformili studentsku ekipu i potrudili se da to bude što bolje. Na državnom prvenstvu održanom u rektoratu novosadskog
univerziteta uspeli smo da pobedimo i postanemo prvaci Srbije. Na Evropskom prvenstvu stigli smo do četvrtfinala. Naravno, takmičio sam se i u sportu, takođe ispred FTN-a.
9. Kako ti je sve navedeno pomoglo u sticanju nekih određenih veština, znanja, iskustava?
Fakultet mi je pomogao u svim segmentima, možda najviše životno i isukstveno. Tu sam stekao znanje ali se i mnogo stvari promenilo u mom životu od upisa na FTN. Odlučio sam da okrenem novi list i upoznam drugi svet – studentski svet. Prvi put sam uvideo da nisam u sportskom okuženju u kom mladi ljudi počinju da zarađuju sa 15-16 godina, već sam okružen studentima koji se bore, rade i uče, a u suštini u tom trenutku nemaju ništa. Došao sam među mlađu generaciju koja je bila mnogo ispred mene sa predznanjem. U njima sam video nešto na šta do tada nisam obraćao pažnju: posvećenost, istrajnost, motiv, želju za znanjem, borbu za opstanak. Tada sam sebe usmerio na put bliži njima. Mislim da me je to izgradilo na drugačiji, kvalitetniji način, tako da sada mogu da kažem da sam zadovoljan samim sobom. Važno je da istaknem da volim sve što se desilo u mom životu – prekid igranja košarke i upis na fakultet, a kasnije i povratak sportu. Ni zbog čega se ne kajem. Sve što mi se desilo doživljavam kao privilegiju. Sada bih možda neke situacije i šanse bolje iskoristio, ali opet, i te propuštene šanse su me dovele ovde gde i jesam.
10. Koje su to „prelomne tačke“ zbog kojih si danas uspešan?
Mislim da nemam jednu prelomnu tačku, odnosno da niko nema samo jednu prelomnu tačku, već je sve to skup različitih životnih okolnosti, odluka i mnogo iskustva. Malo je ljudi koji su doživeli ovakve stvari za prvih 28 godina života. U jednom trenutku sam razmišljao da odem na NBA draft, a posle dve godine prestao da igram košarku. Mislim da je retko ko imao toliko uspona i padova, a nakon svih tih padova i ego koji mu kaže: „Trebao si da budeš neko i sad više nisi ništa“. To su mi glavne prelomne tačke, kada mogu da kažem sebi: „Sad mogu u nečemu da dam maksimum“. Kad kažem uspešan, to ne bih definisao kao parametar na osnovu kog bi se definisalo ko je uspešan, a ko nije – neko bi za mene rekao da sam izuzetno uspešan, dok sam o sebi nikad ne razmišljam na taj način. Smatram da je to stvar sopstvenog osećaja, a ja se u ovom trenutku osećam zadovoljno svojim životom i mislim da je to jedini parametar uspeha. 2007. sam dva puta stajao na postolju kao svetski i evropski prvak i slušao „Bože pravde“. 2008. ponovo sa evropskim zlatom oko vrata. Kada vam se posle deset godina to dogodi ponovo, po četvrti put ali ovog puta kao članu reprezentacije Srbije koja je pobedila na svetskom prvenstvu u Basketu 3×3, shvatite da ništa nije nemoguće, i idete dalje!
11. Tvoj moto, poruka studentima?
Radite ono što volite i dajte svoj maksimum. Verujte u sebe i nikada ne odustajte!
12. Da li bi se nekom posebno zahvalio, a da je bio bitan u tvom studiranju?
Naravno! Pre svega, zahvalio bih se svojim kolegama koji su mi dosta pomogli, naročito na početku, kad sam upisao fakultet. Pokušavao sam, a i dalje pokušavam, na neki način da im vratim, i nekako pomognem i ja njima. Zahvalio bih se profesorima Branislavu Borovcu i Mirku Rakoviću, sa kojima sam sarađivao tokom poslednje godine. Takođe, profesorki
Gordani Ostojić, profesorima Stevanu Stankovskom i Draganu Šešliji, kao i profesoru Milanu Rapajiću, koji nije sa našeg departmana, ali koji je najviše želeo da mi prenese znanje tokom mojih studija. I, naravno, profesoru Iliji Kovačeviću koji me je podržao na samom početku, ohrabrio i usmerio da dođem baš na mehatroniku.
Stefan je svakako svojim trudom, radom i zalaganjem zaslužio da bude deo DIIM-ovog iznad prosečnog tima. Nas je oduševio svojom skromnošću i prizemnošću, pa se nadamo da smo bar deo toga uspeli da vam prenesemo. Ovom harizmatičnom momku želimo još brdo osvojenih turnira i medalja. Nadamo se da će se odlučiti da studije nastavi baš na našem departmanu, ali i ako poželi da stekne diplome prestižnih svetskih univerziteta mi ćemo mu poželeti sreću jer bi svaki univerzitet trebao da bude ponosan što u svojim klupama ima ovog zlatnog momka.
