Kako sam prevario Google – Nikša Kovačević

Nije baš uobičajeno da “prevarant” javno priča o svom “nedelu”, kao što mađioničari ne otkrivaju svoj trik. Međutim, bilo je jače od mene i odlučio sam da podelim svoju priču kako sam čitavih 6 meseci uspeo da glumim da znam šta radim u jednoj od najboljih kompanija na svetu.

Kako sam dospeo tamo?

U novembru 2017. godine, dok sam bio na razmeni studenata u Lihtenštajnu, prijateljica koja radi u Google-u (u Dablinu) mi je javila za konkurs za poslovnu praksu u Zagrebu. Nisam mogao da shvatim o čemu je razmišljala, kada ja u tom trenutku nikakvog poslovnog iskustva nisam imao, a u pitanju je Google… Google! Ipak, kao i u svim situacijama kada nemam šta da izgubim, odlučio sam da pokušam. Procedura za prijavu je bila začuđujuće laka – sve što se tražilo je bilo da podelim svoj CV i dosadašnji prosek ocena.

Sutradan mi je stigao šablonski mejl:„Dragi Nikša, veoma nam je drago što si se prijavio za našu poslovnu praksu… nažalost odlučili smo da ne nastavimo sa tvojom prijavom za ovu poziciju … Sve najlepše, tvoj Google.“. Pošto realno nisam stigao ni da se ponadam da ću imati šansu, nastavio sam sa svojim studentskim mukama (ovo nije šala, zaista je bilo preteško) kao da se ništa nije desilo.

U Lihtenštajnu ispitni rok podrazumeva danonoćno učenje, čak i za studente sa razmene. I tako mi je u nekom (sada već potpuno izbledelom) trenutku tog (m)učenja stigao jedan mail u kome mi regruter iz Google-a oduševljeno saopštava da oni žele da obave intervju sa mnom zato što sam „prava osoba za ovu praksu“. Taj intervju (koji sam odradio iz sobe u domu studenata) je brzo došao i još brže prošao. Posle nepunih nedelju dana, javljeno mi je da sam primljen na poziciju! Zaista su pali na moj naivni šarm.

Šta sam radio na praksi?

Prodaja u Google-u (ili ono što je za klijente digitalni marketing) podrazumeva „prodaju“ Google Ads platforme i ostalih paketa softverskih alata za oglašavanje na Internetu. Ona je u suštini podeljena na geografskom i na nivou značajnosti klijenta. To znači da su za regiju kojoj pripadaju zemlje bivše Jugoslavije i Albanija – interno nazvanu Adriatics, zadužena dva tima:

– GMS, odnosno Google Marketing Solutions, čije je sedište u Dablinu i koji se bavi manjim i srednje značajnim klijentima i

– LCS odnosno Large Customer Sales, čije je sedište u Zagrebu i koji se bavi najznačajnijim klijentima iz regije. LCS tim čine četiri zaposlena – Country Manager, dva Industry manager-a i jedan Analytical lead.

Nikša Kovačević - Kako sam prevario Google

Zadaci koje jedan zaposleni obavlja organizovani su projekte – njih postavlja i vodi sam radnik (naravno uz pomoć kolega). Tako radnik ima dosta slobode, ali i puno odgovornosti u obavljanju sopstvenih zadataka. Za 6 meseci prakse radio sam na 3 projekta i pored toga pomagao kolegama obavljajući razne usputne zadatke.

Detaljno objašnjavanje projekata bi potrajalo, pa ću samo ukratko navesti njihovu svrhu:

1. Cilj mog najobimnijeg i najvećim delom samostalnog projekta je bio da analiziram i klasifikujem reprezentativan uzorak postojećih klijenata na tržištu u vertikale i mikrovertikale –industrije i grane industrija (npr. vertikala „Travel“ se deli na mikrovertikale „Hoteliers“, „Airlines“, „Car rentals“ itd). Na osnovu ove analize tim je stekao detaljniji uvid u strukturu tržišta, tj. preciznije odredio koje vertikale i mikrovertikale imaju najveći značaj u smislu prihoda od oglašavanja.

2. Projekat SEED (od Startups, Export & Entrepreneurship Development), na kojem sam radio uz kolegu, ima za cilj da otkrije buduće ili sadašnje klijente koji imaju dobru šansu da u skorijoj budućnosti (za najviše 2-3 godine) postanu LCS klijenti. Ideja je da se sa njima radi od samog početka kako bi se na pravilan način razvijala njihova digitalna strategija. Moje zaduženje je bilo da istražujem tržište – najviše Srbijumi skupljam podatke o obećavajućim kompanijama, kako bi tim mogao kasnije da ih analizira detaljnije i proceni njihov potencijal.

3. Jedna od lepših stvari u Google-u je činjenica da svi zaposleni „moraju“ da izaberu ili osmisle jedan zanimljiv i relativno opuštajući projekat, kome će posvetiti 15-20% svog radnog vremena. Poenta ovih projekata je da se zaposleni odmaraju dok rade na njemu, a da na kraju to ima pozitivan i koristan ishod. Ja sam izabrao da pomognem Developer Relations timu iz Varšave u organizovanju turneje po Istočnoj Evropi (sa pravim tour bus-om) u 10 država i preko 15 gradova, među kojima su bili i Ljubljana, Zagreb i Beograd. Cilj je bio da se kompanija približi tech i sličnim zajednicama (npr. GDG – Google Developer Group) i pruži podršku razvoju tih zajednica. Ja sam pomagao u organizaciji događaja i radionica u našim gradovima, a na okupljanje za developere u Beogradu išao sam kao predstavnik Adriatics kancelarije.

Pomalo depresivan zbog razmene koja se završila, bio sam preuzbuđen jer sam trebao da krenem na svoj prvi ozbiljan posao u životu. Pa makar i u tom Google-u, ako nigde drugde.

Kolege su me primile “kao svog” od prvog trenutka. Prvi zvanični zadatak prvog radnog dana je bio da odem na kafu sa koleginicom, da upoznam šta i kako radi kompanija. Pošto je Google skoro pa beskonačno velik, tokom čitave prakse sam morao taj isti zadatak iznova i iznova da obavljam. Nekad nije bila kafa, nego ručak ili večera.

Šalu na stranu, zaista su svi iz (oba) tima bili neviđeno dragi i pozitivni i odmah sam počeo da radim sa svima. To je značilo da su svi morali da mi objasne šta treba da radim, a vrlo često i da mi dodatno daju instrukcije kako da radim… Uživali su tome. Neverovatan je osećaj kada kao potpuni početnik, pritom i stranac budete tretirani kao jednaki tako brzo. Naravno da je razlika u iskustvu i stručnosti ogromna, ali svi oni su verovali da ja mogu da razumem probleme preda mnom i naučim da ih rešim, i na kraju dam sopstveni doprinos timu i zajedničkom cilju. U Google-u svaki zaposleni misli da su njegove kolege pametnije od njega (parafraziram Country manager-a). Tu u suštini leži čitava lepota rada u ovakvoj kompaniji, čak iako su konkretni zadaci ponekad bili naporni i dosadni. Ne radi se o tome da svi zaposleni otkrivaju lek protiv raka, nego svi podržavaju jedni druge kao da baš to rade.

Što se putovanja tiče, sve što mogu da kažem jeste da u toku 6 meseci nisam spojio više od 3 uzastopne nedelje da sam svih 5 radnih dana u kancelariji (pa i u državi). Čisto kao podsetnik, ja sam bio na praksi. Potreba da putujem negde je bila minimalna. Već druge radne nedelje išao na sastanke u Beograd, a treće sam išao u Dablin. Zamalo da sam bio i u Novom Sadu, ali ti sastanci su se poklopili sa mojim putem u Hamburg… Pored toga posetio sam Krit, Pulu i još jednom Beograd.

Nijedna prevara nije trajna – Iako sam se trudio, posle 6 meseci uspeli su da mi uđu u trag (ipak poseduju skoro sve informacije sveta). Tako je mojoj “prevari” došao kraj, a tek sam se bio navikao.

I zaista, deo mene i dalje misli da sam ja nekom prevarom stigao tamo. Čudno mi je kada pričam o svom iskustvu, o ljudima koje sam upoznao i znanju koje sam stekao tokom prakse. Od početka studija sam imao želju da nešto konkretno radim, ali nikad nisam očekivao da ću na ovakav način započeti svoju karijeru. Međutim, svestan sam da su u najvećoj meri zaslužni moj trud, ambicija i hrabrost da se suočim sa izazovima. Upravo to želim da poručim svima koji čitaju – iskreno mislim da svojim trudom i radom možemo postići sve što želimo, pa čak i ono čemu se ne nadamo. Ne smemo da se bojimo izazova i sopstvenog uspeha. Možda i najbitnije što sam naučio jeste da nijedan neuspeh ne znači kraj. Sve teške situacije se mogu prebroditi i morate verovati da sreća baš vas prati.

P.S. Ukoliko nekog zanima da čuje nešto više o mom iskustvu (o praksi, Zagrebu, kako sam izbalansirao obaveze na fakultetu…), slobodno mi se javite na niksakovacevic@gmail.com (onaj @google.com su mi nažalost ukinuli posle prakse). Vidite da bih mogao danima da nastavim 🙂

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments