Ćao svima, mi smo tim “PR impuls”
Zdravo svima, mi smo Zorana, Uroš, Darija i Bojana i mi činimo tim PR impuls. To je tim koji je nastao sasvim spontano i to tokom predavanja, nakon primljenog imejla od naše asistentkinje Jelene Stanković 😊. Bojana je prva primetila imejl i pomislila da, kao i obično, sadrži informacije vezane za vežbe na predmetu Ponašanje industrijskih kupaca. Kada ga je pročitala i shvatila da smo dobili informacije o takmičenju PRilika, koje svake godine organizuje Društvo Srbije za odnose s javnošću, odmah se zainteresovala. Pitala nas je da li bismo se takmičili sa njom i nakon tri „hoću“ nastao je tim, koji će po prvi put raditi nešto zajedno.
Prvi zajednički zadatak je usledio odmah nakon odluke da ćemo da učestvujemo, a to je osmišljavanje imena tima, za koji smo imali manje od 24h, jer je tačno toliko ostalo do isteka vremena za prijave. Nakon više predloga od kojih smo uz smeh odustali, odlučili smo se za ime PR impuls. To smo uradili jer nervni impuls predstavlja pokretač svih odgovora na izazove iz spoljašnje okoline, a mi smo želeli da se pokrenemo i odgovorimo na izazov koji je pred nas postavila Infostud grupa. 😊
Nedelja namenjena rešavanju studije slučaja
Imali smo sedam dana da odgovorimo na taj izazov i zaista smo bili posvećeni tome, jer smo sve slobodno vreme posvetili radu na zadatoj studiji slučaja. Tih dana bili smo nerazdvojni i više smo viđali jedni druge nego članove porodice ili prijatelje. Tako smo se i više upoznali nego za prethodne tri godine na fakultetu,a zaista smo uživali tokom celog procesa kreiranja našeg rešenja. Iako smo po prvi put radili zajedno, zaista je neverovatno koliko dobro smo se uklopili i razumeli. Od početka je bila prisutna pozitivna energija i atmosfera, što nam je svima bilo veoma važno. Od prvog dana smo imali istu viziju i složili smo se oko cilja kojem težimo i onda je svako od nas dao svoj maksimum da to i ostvarimo.
Pored toga, dobre vibracije smo dobijali i od naših kolega i profesora. Posebno bismo izdvojili Jelenu Stanković, koja nas je podržavala u trenucima kada nam je to bilo najpotrebnije, kao dete se radovala svakoj našoj ideji i verovala u nas, kao i profesora Đorđa Ćelića, koji nam je ustupio prostorije Poslovnog inkubatora za razvoj naše ideje. Možda su baš te prostorije i atmosfera koja je vladala u timu uticali na pregršt ideja koje smo imali i zbog kojih smo se nadovezivali jedni na druge i tako zajedno stvorili jednu lepu priču. Pored njih, naš kolega Petar Masleša je dolazio da nas bodri i diže nam samopouzdanje tokom spremanja za takmičenje, što nam je svima mnogo pomoglo.
Od potonulog broda do osvajanja Mont Everesta
Ipak, moramo i da priznamo da se nekad tokom rada dešavalo i da malo „potonemo“ i to je bilo uglavnom na kraju dana, posle višečasovnog rada. Međutim, sutradan sveži i odmorni nastavljali smo dalje i prevazilazili prepreke. Upravo zbog toga smo na kraju bili veoma zadovoljni našim rešenjem i verovali smo u njega i u naš rad. Zbog toga smo se tih sedam dana, dok smo čekali odgovor da li smo ušli u finale, nadali i priželjkivali potvrdnom odgovoru. Bilo je trenutaka kada smo zamišljali i najbolje i najgore scenarije, ali kroz sve to smo se mnogo šalili i još više zbližili.
Prošli smo prvi krug!
Kada je stigla informacija da smo izabrani kao jedni od najbolja tri tima u Srbiji, radovali smo se kao da smo već pobedili. Svi smo jedva čekali da se opet okupimo i da krenemo da radimo na prezentaciji. Svi koji su nas podržavali su se radovali sa nama od trenutka kada nam je javljeno da idemo u Beograd. Tako smo i shvatili koliko dobre kolege i profesore imamo. Usledila je još jedna nedelja u kojoj smo svaki trenutak provodili zajedno. Svakodnevne aktivnosti su nam postale rad na prezentaciji, smišljanje vizuelnih rešenja, vežbanje prezentacije i predstavljanja, osmišljavanje toga šta ćemo obući i kako ćemo doći do Beograda… Ostajali smo u Poslovnom inkubatoru i do ponoći da bismo vežbali, koristeći mikrofone, bubice, vrteći se na stolicama i poluuspavano šetajući i recitujući naš deo prezentacije.
Finalni dan u Beogradu
Prezentaciju smo osmislili tako da se slaže uz naše ime. Dogovorili smo se da naizmenično pričamo i na taj način održavamo dinamiku i sami postanemo „impuls“. Svako je imao svoj omiljeni deo marketing strategije i zato smo svi svoj deo pričali sa uživanjem i osmehom na licu. Svi smo osećali tremu dok smo vežbali, ali na dan takmičenja sve to je nestalo i od trenutka kada smo seli u voz, uživali smo i ni malo se nismo plašili. Kada smo stigli bili smo pozdravljeni sa rečenicom “pa gde ste Novosađani” jer je samo jedna naša rečenica bila dovoljna da naglasak oda odakle dolazimo. Trenutak kada smo došli u salu gde je bila publika i videli sva svetla, puno važnih ljudi i pozornicu bio je veoma komičan jer smo se od iznenađenja nekontrolisano smejali. To je jedini trenutak kada smo osetili tremu te srede, ali i to je brzo prošlo. Slušali smo zanimljiva predavanja, jeli finu klopu, igrali iza zavese i stajali u „supermen“ pozi kako bismo što bolje prezentovali. Posle prezentacije niko nije mogao da skine osmeh sa lica jer smo bili prezadovoljni načinom na koji smo sve predstavili. Složili smo se da ne bismo promenili ni jedan detalj u vezi tog dana i da je, koji god plasman osvojili, najvažnije da smo mi srećni sa onim kako smo prezentovali.
Došao je trenutak proglašenja. Sedeli smo svi ramena uz ramena i držeći se za ruke. Osvojili smo drugo mesto! Bili smo presrećni. Ono što nam je bilo najvrednije od celog dana je more komplimenata koje nam je žiri uputio. Bili smo ponosni na naše rešenje i bilo nam je neopisivo drago što su i oni to primetili i cenili.
