Pozdrav kolege, moje ime je Miodrag Lazić i trenutno sam na 4. godini Inženjerskog menadžmenta.
Imao sam sreću da sam uvek znao šta želim u životu da radim i to mi je pomoglo da već sa 20 godina steknem neko iskustvo iz poslovnog i IT sveta. Takođe, veoma sam bio fansciniran programiranjem, prodajom, preduzetništvnom kao i liderima velikih kompanija širom sveta, tako da je za mene startup svet nekako bio sledeći logičan korak. Sledio sam svoj osećaj, tako da sam i ja danas deo jednog.
Startup (http://pltt.emineo.co/) je spontano nastao rešavanjem ličnog problema. Dok sam išao na časove engleskog jezika, dešavalo se da mi je bilo teško da usvojim neke delove gramatike koji po meni nisu imali puno logike, kao što su predlozi (in/on/at) recimo. Da bih taj problem rešio, tražio sam brda primera na internetu sa namerom da vežbam sve dok mi gradivo nekako prirodno ne uđe u glavu. Ali, takve primere je jako teško bilo pronaći. Na prvoj stranici Google-a nisam uspevao da pronađem dovoljan broj primera i potraga za njima mi je oduzimala previše vremena, pa rekoh, dobro, napraviću sebi neku aplikaciju koja će generisati primere u broju koji je meni potreban. Tako je nastala prva verzija naše aplikacije. Međutim, kasnije sam uvideo da za dalje razvijanje aplikacije moje znanje engeskog jezika nije dovoljno, te sam pronašao profesorku engeskog koja je takođe bila zainteresovana da bude deo ovog preduzetničkog poduhvata i tako smo malo po malo došli do toga da imamo korisnike širom sveta i što je najbitnije, da imamo korisnike koji su spremni našu uslugu i da plate.
Da bi jedan proizvod uspeo na tržištu potrebno je da preuzmu određeni koraci. Prvi i najbitniji korak jeste pronaći poslovni model koji funkcioniše, a to znači da proizvod mora biti takav da, kada ga korisnici vide, odmah trče za nama i ushićeno vade novčanik sa željom da plate korišćenje istog; cilj je, naravno, i da se to ne desi samo jednom, već da oni žele da nastave da ga koriste i za godinu, dve ili pet od sada, i da ga, naravno, preporučuju prijateljima. Za sada već imamo škole korisnike koji testiraju aplikaciju zajedno sa nama, ali nam je svakako želja da oni u jednom trenutku zaista osete našu aplikaciju kao neophodnost u radu i učenju, nešto bez čega ne mogu. Poslednji deo slagalice jeste da, svakako, takvih korisnika bude mnogo ali i da taj broj stalno raste, jer će nam to omogućiti najbitniju stvar u startup svetu, a to je – prvo održivost, a zatim i rast.
Moram istaći da sam na Departmanu za industrisjko inženjerstvo I menadžment naučio mnoštvo stvari, koje su mi bile od koristi u radu.
Nekoliko puta sam od starijih studenata koji su završili naš smer čuo kako kažu da ne znaju šta su to tačno dobili završetkom studija; u smislu da programeri znaju da pišu programe, mehatroničari imaju znanje iz sveta elektronike, ali šta mi imamo? Ništa. Sada vidim da to nije tačno. Mi sa menadžmenta imamo, kako ja to zovem – širinu razmišljanja.
Prethodnih nekoliko godina imao sam priliku da sarađujem sa puno različitih ljudi koji dolaze iz različitih oblasti i često se dešava, pogotovo sa inženjerima, da gledaju nekako usko na dati problem ili datu situaciju. Što je i normalno. Kao programer razumem njihovu situaciju. Neki zadaci, odnosno problemi budu veoma kompleksni gde njihovo rešavanje zahteva svu vašu pažnju i energiju i kao rezultat toga, ta fokusiranost vas toliko zaokupi da niste ni svesni da postoje neke druge, bolje, drugačije, šire mogućnosti.
Ono što je veoma bitno u biznisu je to da možete neku situaciju ili problem da sagledate iz nekog drugog ugla, iz ugla neke druge osobe, da razumete klijenta koji ne zna da vam objasni šta tačno želi, da razumete koji su to okidači koje vaše korisnike motivišu da dođu na vaš sajt, pa se registruju i na kraju plate. Tako isto i za probleme u timu. Konflikti nastaju kada se jedna te ista situacija vidi na više različitih načina, onda je potrebno da čujete i razumete svako od tih viđenja, pa tek onda na osnovu toga da donesete neku važnu odluku.
Upravo to je ono što mi je najviše pomoglo sa našeg departmana – širina, odnosno način razmišljanja. Moram istaći da su nam najveća podrška tokom rada bili su profesorka Jelena Borocki i profesor Đorđe Ćelić, koji nas vode kroz čitav proces razvoja našeg preduzetničkog poduhvata. Ako bih morao da izaberem jednu reč kojom bih ih opisao ta reč bi bila – legende. 🙂
Kada iskrsne neki veći problem i vidimo da nemamo dovoljno iskustva da ga sami odmah rešimo, uvek tražimo savet od njih.
To izgleda ovako:
Miodrag: „Profesorkaaaaa…. problem!!!“
prof. Borocki: „Smiri se Laziću biće okej.“
Miodrag: „Ali profesorka, bla bla bla bla….“
prof. Borocki: „Hajde Laziću udahni duboko pa mi ponovo polako ispričaj šta te muči.“
…
Ili:
Srećno i ushićeno ulazim kod prof. Ćelića u kancelariju i sedam na stolicu ispred njega.
Miodrag: „Profesore, profesore mislim da smo pronašli način kako i kome možemo da naplatimo.“
Miodrag: „(entuzijastično ispričam profesoru našu ideju)“
prof. Ćelić: „To je super ali evo zašto to neće raditi.„
prof. Ćelić: „(Razlog 1)“
prof. Ćelić: „(Razlog 2)“
prof. Ćelić: „(Razlog 3)“
prof. Ćelić: „(Razlog 4)„
Razmenjujemo značajne poglede dok razmišljam o tome što je profesor rekao. Što više razmišljam sreće i ushićenja sa kojima sam došao ima sve manje.
Miodrag: „Pa… ima smisla…“
prof. Ćelić: „Mada, i ono što si rekao o (pa neka stvar ovde) ni to nije dobro.“
Miodrag: Tužan uzdah
prof. Ćelić: „Evo ovako… Probaj da uradiš (stvar1), (stvar2), pa onda dođi ponovo da vidimo kako će to izgledati“
prof. Ćelić: „…“
prof. Ćelić: „I da, evo ti par knjiga da pročitaš na tu temu.“
…
Samo čekam jedan dan da vidim papir na vratima njihovih kancelarija sa svojom slikom gde piše da mi je do daljnjeg zabranjen ulaz. 🙂
Zaista sjajni ljudi i njihova pomoć nam puno znači.
Ono što bih definitivno svima savetovao je čitanje knjiga, gomile knjiga. Ne romantičnih i sličnih knjiga, već biznis knjiga; pre svega knjiga koje su pisali ljudi koji su već prošli putem kojim vi planirate da idete. Takođe, po mom mišljenju, odlična ideja je postati deo IT zajednice (ili neke druge, zavisi čime želite da se bavite), i posećivati mesta na kojima se ljudi iz vaše oblasti skupljaju; u mom slučaju, to su Startit centri i Inkubatori. Svakako je važno i pratiti blogove koji obrađuju vaše teme i slično. Što se tiče programiranja, zaista se jako mnogo sada može naučiti i sa samog YouTube-a, postoji jako mnogo sjajnih tutoriala, tako da je to nešto što zaista sada već svako može i sam da krene da uči. Sa druge strane, komforno je pasivno učiti i pasivno učestvovati na nekim događajima. Dobar je osećaj pričati o novim tehnologijama, trendovima, upoznavati ostvarene preduzetnike, biti na svakom meetup-u koji se organizuje, ali od priče nema mnogo koristi. Ono što je teško jeste sesti i početi raditi. Od jutra do sutra. Ne samo danas, već i sutra i prekosutra, i narednih pet, deset, dvadeset, sto dana, i tako sve do prvih korisnika. E kada oni dođu, onda sve postaje još intenzivnije. I tako u krug. Ali, koliko god nekada sve ovo bilo naporno, ništa ne može zameniti onaj osećaj kada vidite da nešto što ste započeli pre nekoliko meseci sa nekoliko linija koda, polako raste i da danas postoji puno ljudi koji koristi vaš proizvod. Kada razmišljate o tome da se na telefonu neke osobe negde u svetu, neke osobe koju nikada nisam upoznao i koju verovatno nikada i neću, pojavljuje nešto što sam ja stiskajući dugmiće na tastaturi stvorio zaista je ‚‚mind blowing“. Zaista je zapanjujuće znati da, dva studenta iz Srbije, iz Novog Sada, mogu na neki mali, ali opet značajan način uticati na živote ljudi širom sveta. Neverovatan osećaj.
