Pozdrav koleginice i kolege, moje ime je Satja Sivčev i završio sam osnovne i master studije mehatronike na Departmanu za industrijsko inženjerstvo i menadžment.
Trenutno se nalazim na doktorskim studijama u Irskoj na Univerzitetu u Limeriku, i tu sam nešto više od dve ipo godine. Bavim se istraživanjem u oblasti podvodne robotike, konkretno razvojem algoritama za kamerom navođeno upravljanje podvodnim robotskim rukama. Takođe sam zaposlen u kompaniji „Mobile and Marine Robotics Research Centre” na istom univerzitetu.
Skoro sve što mi je bilo potrebno za doktroske studije sam naučio na Fakultetu tehničkih nauka. S obzirom da se bavim robotikom, mogao bih reći da je to bilo presudno, ali ne treba umanjiti doprinos drugih predmeta koje smo imali na mehatronici. Generalno gledano, mislim da mehatronika kao smer pruža kvalitetnu osnovu s kojom se bez problema može baviti istraživačkim radom.
Entuzijazam za studiranjem sam imao od prvog dana, pre nego što sam i shvatio šta sam upisao. Imao sam i sreće, jer sam nakon nekog vremena shvatio da me mehatronika stvarno interesuje, pa mi zbog toga studiranje nije bilo naročito naporno. Mislim da ne postoje prelomne tačke, već jednostavno kontinuitet u radu. Dobroj poziciji sam se naravno nadao, ali ne mogu da kažem da sam se video na jednoj takvoj. S obzirom da sam zapravo produžio studiranje, isto pitanje bi moglo opet da se postavi, a odgovor bi bio isti.
U toku studija sam sa kolegama sa mehatronike učestvovao na takmičenju “Eurobot” na kojem smo osvojili prvo mesto na kupu u Srbiji i time se plasirali na takmičenje na evropskom nivou koje se održavalo u Francuskoj. Tamo nismo blistali kao u Novom Sadu ali smo se dosta dobro plasirali – bili smo sedmi od četrdesetak ekipa, što je za jedan mlad tim studenata iz Srbije sa minimalnim budžetom, veoma značajan uspeh.
Uspeh na takmičenju je dosta uticao na moje samopouzdanje i sigurnost u stečeno znanje. Sve što obuhvata pravljenje robota za takmičenje (osmišljavanje mehanizama, izdrada delova, izrada elektronike, sklapanje, programiranje, testiranje, itd.) mi je doneo odlično praktično iskustno i iskustvo rada u timu.
Ovim putem bih želeo da se zahvalim mentorima profesoru Branislavu Borovcu, i tada asistentima, sada profesorima Mirku Rakoviću i Milutinu Nikoliću. Oni su postavili temelje robotike u mom akademskom životu, a time ću se, kako mi se trenutno čini, baviti ceo život (osim ako se naglo ne obogatim). Za kraj bih poručio svojim kolegama „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“ – Dositej Obradović.
